Tradicija obilježavanja Uskrsa kao i sve ljudske aktivnosti tijekom vremena doživljava promjene. Zahvaljujući zapisima Frana Novljana (1879. - 1977.) možemo doznati kako se u njegovom rodnom Boljunu nekada slavio Uskrs. Informacije za svoj rukopis "Boljun, kmečki život i užnci" počeo je skupljati još za studentskih dana, od 1899. do 1905. u vrijeme dok je u Beču studirao matematiku i fiziku. Zahvaljujući njegovim zapisima na boljunskom govoru možemo doznati kako se u 19. stoljeću slavio Uskrs, ali i provodilo vrijeme Korizme koje mu je prethodilo.
"Va korizme ljudi ne mrse, to će reć, sako hrano bijele z uljen. Poste sriedo, pietak i saboto. Posti uon ki se samo jedan put na dan naji do sita, a zvan tega nič ne pokusi nego vodi, ko je žijedan. Neki se poste op kruhu, ča će reć, jedan put na dan najieduo se samega kruha. Dica do petnajs i starsci od šezdesiet liet niso dužni postit, a steši tako ni buolniki. Kako neki puost oštro držijie neka pokaže ova pripoved. Op Kvatrah se posti kako i va korizme. Neka žijenska je va kvatrah na pozimak grieduoć blagu brat, pasala pod jabuko i našla je na tlieh. Zignula jo je i valje pojela. Potle se je domislila da je puos. Počela je plakat, da je storila vieli grijeh da je prekršila puos. Cijela familija jo je taložila, ali je ni mogla utaložit. Nedeljo jutro prvo maši se je spovedala i tako utaložila. Na puol Korizme, a to je četrtak smije se mrsit i mijesa jes. Užanca je olita peć na gradelah i vina pit, ku ga ije. Mladi ljudi va ta dan i pliješo, zač to je Mali pus.", piše o Korizmi Novljan.
O slavlju Cvijetnice Novljan navodi: "Na uličnico nose va criekvo blagoslovit pies uličini. Viežo je s koncien, sprave ga, pa š njin priek trbuha opašo onega kiemu se zapre voda. Pa mu se otpre. I blagosluovno uličino sprave, pa jo rabe za kurit proti napsatovanja, proti nečistemu duhu i proti slaben oblakon. Trieba jo držat do druge Uličnici. Držije jo nad feguro nekega svijeca da buo pripravna za sako potrebo."
Na Velo soboto miese i pekuo pinci ali pogači
Priprava za Uskrs u Boljunu u 19. stoljeću tekla je ovako: "Na Vieli Pietak ne smije se va zemlje delat, ali sako drugo težačko delo je otprošćeno. Ta dan je veli pos. Na Velo soboto miese i pekuo pinci ali pogači. To je hlep kruha od šenične muoki tako velik, koliko je velika črepnja, va njega zamijese kimela. Siromašneji speče po jeno pogačo, a bogateji po dvije. Potle kuhaju mrs i jaja, a navijo luka. Kada miese pogačo sakemu otroku od sejenega tiesta umijese kolubico. Storije hlebić va kiega zaboduo jaje. Ot tiesta storije dva dugi makaruoni pa ih prik jaja stave va kriš, a kraji pritisno va hlebić. Tako je jaje vijezano, da ne pade. Neki pak na mesto hleba spletuo kito. Zavijo tri dosta dugi makaruoni, tako da od jenega kraja grie se na tanje i tanje, kako kačka. Pletuo ih onako kako žijenska plete svojo kito. Na deblji kraj stave jaje kako i na hlebić. Kada je to pečeno vidi se kako otrok va faše. Neki so sad počeli pinci i kolibici delat od napravnega kruha, kiega delajo tako da šenično muoko zmijese z jaji i maslon, a prilijo mlijeka koliko rabi. Pogača je od šenici, a pinca od napravnega kruha."
Najprvo se ji luka, pak jaje, a potle klobasic i mrsa s pogačon
Za svaki veliki blagdan ljudi su se posebno spremali, a običaj je bio da se na taj dan za odlazak na misu nešto obnovi. Da se za tu prigodu odjene neki novi komad odjeće ili obuju nove cipele. Uskrsna je misa počinjala u zoru, a zvala se je uskrsnuće. "Jutro na Vazan gredo na uskrsnuće kuo počne prvo sunce i nose hrano blagoslovit. Kada prido doma valje fruštukujo. Najprvo se ji luka, pak jaje, a potle klobasic i mrsa s pogačon. Ča je blagoslovno, to se zna, da triebe i pit vina. Uskrsnuće na Vazan je tako storeno da prošešijuon pride s criekvi van jušto kad sunce velijeze. Potle uskrsnuća je pret crijekvo blagoslov hrani. Luka, jaj, klobasic, mrsa i pogači. Manje stvari prinijesuo va košiće, a pogačo va tuorbe. Neki va bisgah prinijesuo dvije pogači. Saki sojo hrano stavi na tla predase. Za blagoslovon hode zvonari od jenega do drugega. Saki in da za plovana od onega ča je prinesa na blagoslov. Tuo nijedan nebi od manje stori."
Posebno je zanimljiv dio o običaju pucanja iz pušaka za vrijeme mise. O tomu Novljan kaže: "Poseban posal je hitat na veli blagdan pa tako i na Vazan. Ljudi ki so bili soldati i ki imajo puško zberu se pret crijekvo pa hitaju kad počnie maša, kad se zakanta Slava, kat počnije Evanđelje, na podizanje i na blagoslov." Zanimljiv je podatak da su za vrijeme mise pucali "ljudi ki su bili soldati", ali, to nisu bili ljudi koji su odslužili vojsku, već članovi vojne posade u Boljunu. Prema ovom navodu možemo zaključiti da je vrijeme koje Novljan opisuje druga polovica 19. stoljeća. U to je vrijeme uskrsni jelovnik ovako izgledalo: "Za ubet na Vazan skuhajo riži va juhe va kie se je na Velo suboto mrs kuha. Potle juhi pride janjac. Jieduo ga s kruhon i lukon. I vina muora bit. Za večero pojiedo uno ča je zustalo od fruštuka i ubeda. Za drugo nedeljo, to je prvo nedeljo potle Vazma, kuo zovuo Biela nedjelja ali mali Vazan, pekuo pogačo, kuhaju jaja kako na Vazan ali manje."
Saki od fameji muora dobit po jeno jaje
Kakav bi to Uskrs bio bez jaja, a o njima u Novljanovom rukopisu nalazimo: "Jaja za Vazan ne smijeo bit ot kega got dneva, nego samo onieste ki so bile znešene na dan sv. Josipa, Sv. Benedikta i Majke Buojže Marčane. Gospodarica na sako zapiše kega dneva je znešeno, zapiše slovo J, B, ali M. Ku ne zna pisat stavi senjal za saki blagdan drugači. Ta jaja triebe nosit blagoslovit i za fruštik na Vazan jes. Saki od fameji muora dobit po jeno jaje od sakega blagdana. Ku ih ni dosti razrieježo jaje na toliko dieli, da saki dobi po jedan diel. Ta jaja ne smiejo kolorat, zač se na njih muora videt ime ali sienj blagdana. Druga jaja užajo kolorat. Koluor kupe va butiege." Zanimljivo da su boju za jaja kupovali u dućanu. (Mirjan RIMANIĆ)